Уз речи ове песме,генерације ученика су не само стекли образовање, већ су и постали људи.
Особине као штосу: одговорност, солидарност, другарство, алтруизам, развијала је школа као формална заједница ученика .
Школа је омогућавала и неформална дружења. У њој су се рађале симпатије и прве љубави, као и лупање срца,румени образи због неког плавог чуперка, непроспаване ноћи,стихови преточени у музику за заљубљене и сродне душе.
Зато сви носимо најлепше успомене из школских дана, сећамо се анегдота и често пожелимо да се то време врати, макар у мислима.
Данас је учионица постала виртуелна, настава на даљину, таблу је заменио
тв пријемник, рачунар, таблет, а наставника ће убудуће, вероватно, заменити роботизована машина. У корак са технологијом креће се и школа. А да ли ће успети да ухвати тај корак или не ,зависиће мало од нас, а мало и од саме школе и њене исконске снаге да остане своја и непревазиђена, у којој једино има „дружине да делимо ужине.“
Наставник социологије, директор Биљана Обрадовић
