Већина ученика у првом полугодишту сваке школске године жели да покаже нову снагу, енергију коју су сакупили током лета, решени да “окрену нови лист”, уложе труд у оне предмете које баш и не воле, покажу своје најбоље издање новим професорима. Многи дају себи обећање да ће додатно радити оне предмете које воле, за које су заинтересовани и који им причињавају задовољство, јер ће им, управо они, можда, бити од значаја за личну будућност. Прво полугодиште је дуго, хладно, напорно, а ученици су, најчешће растрзани између очекивања професора и сопствених жеља за доказивањем и остваривањем. При крају понестаје енергије и воље, па већина у учионицама ( и са једне, и са друге стране катедре) са нестрпљењем чека крај, како би се обновили ентузијазам и жеља. Већина се радује другом полугодишту, јер оно је осунчано и топло, испресецано празницима и распустима, носи припреме за плес матураната, куповину хаљина и првих одела за посебно вече, нове баште за изласке, нове шансе за заљубљивање и најављује дуго, дивно лето. Свако друго полугодиште је такво. Свако, само не ово.
Ово друго полугодиште је, прво, донело неке чудне речи: епидемија, пандемија, корона, ковид, кризни штаб, социјално дистанцирање. Углавном непознате, али застрашујуће речи. Потом је донело начин живота, потпуно непознат садашњој генерацији ђака, а њихове родитеље подсетило на претходне овакве ситуације и додатно повећало страх. Почели су дани неизвесности, са извештајима и подацима, са којима су многи ученици имали проблем како да их прихвате и обраде у својим младим главама. Средњошколци нису мала деца, која имају проблем са вишком енергије и пате за трчањем у парку, али нису ни старији људи који имају искуство. Средњошколци су млади одрасли људи, који слушају вести, извештаје кризног штаба, прате информативни програм, претражују вести на интернету и друштвеним мрежама, али недовољно искусни да схвате шта све те вести кажу. Оно, чега су најпре свесни, јесте да им је живот потпуно промењен. Недостају им контакти, који се у њиховом свету, једноставно зову дружења. Недостају им кафићи и кафе пре и после школе. Недостаје им, чак, и школа. Схватају да школа нису само тестови, писмени задаци, контролне вежбе и захтеви професора. Школа су вршњаци, смех и шала, мали и велики одмори, сусрети пре и после звона. Требало је прилагодити се овом чудном пролећу.
Драги ученици, свака вам част! Издржали сте време ванредног стања одговорно и савесно, као прави одрасли људи. Само они, који са вама не раде или вас немају у кући, могу рећи да вам је било лако. Ни мало није лако не видети најбољу другарицу или друга месецима, не пољубити драгу особу са којом сте се, до јуче, држали за руке, не изаћи петком на омиљено место, не прославити рођендан са омиљеним друштвом, не размишљати о матурској вечери, променити све планове преко ноћи. Иако све набројано старијим људима изгледа бесмислено, оно је сав ваш смисао, јер кад човек има 16, 17, 18, 19 година, то јесте оно што чини живот. Остало је споредно. А живот се свео на споредно, на преживљавање.
Сада полако можете да почнете да се враћате вашем животу. Али, сасвим полако! Сигурна сам да сте много тога научили из ове ситуације, највероватније не толико из појединих предмета, већ сте научили важне лекције за живот. Зато кажем: сасвим полако, да не бисте упропастили сав напор из претходних недеља. Мислите на себе, али и на људе око себе! Гледајте позитивно: већина је остала жива, здрава и без већих последица. Најгори и најтежи облик вируса није и неће трајати бесконачно дуго. Пропуштено ће моћи да се надокнади наредних пролећа, само ћете сада више знати да цените и оне, обичне, лепе тренутке.
Драги матуранти, вама је, сасвим сигурно, ова несрећна прича најтеже пала. Таман су све оцене биле готово сређене, одлуке о будућности донесене, таман сте почели да се припремате за најлепше полугодиште у животу. Оно се, нажалост, неће вратити. Остаје нада да ће, на неки начин, бити дозвољено одржавање матурских вечери, па и ако нисте стигли да купите, сашијете и нађете шта сте хтели, ми и ви знамо да сте најлепши и најбољи, јер сте млади! Па, и, ако не буде било прослава, ето прилике да се окупите за пет година, да препричавате ове дане са осмехом, нећете до тад остарити! Ако буде било пријемних испита, немојте се уплашити, сви који их буду полагали, били су у истој ситуацији као и ви, сви су били деконцентрисани и сви су се, једва, натерали да узми књигу у руке. Неће нико проверавати ваше знање од последњих дана, а знање из претходних година имате, оно није нестало са вирусом. Замолићу вас, као и претходне генерације, да размислите на тренутак колико вам је ових дванаест година школовања било дуго. Потом замислите колико је дуго четрдесет година, колико је отребно да радите, пре него што се пензионишете. Схватите колико је битно да тих четрдесет година радите, одлазите и враћате се будућој породици са места које волите и које вам причињава (највећим делом) задовољство! Зато, добро размислите чиме ћете се бавити, шта ћете студирати, шта можете и шта хоћете да постигнете!
Драга мала велика децо, чувајте се и останите здрави!
Маја Јочић, наставник немачког језика
