Улогу зачетника осамостаљене српске књижевности тринаестог века има Свети Сава, најмлађи син великог жупана Стефана Немање, творац и први архиепископ самосталне српске цркве. Прецизна година рођења првог српског просветитеља се не зна, али се узима да је то 1175.
Још као младић Растко је напустио управу Хумском облашћу, вероватно 1191, и у Светој Гори примио монашки чин. Химнографски текстови и Савине биографије говоре о његовој неутољивој жудњи да живи светим, испосничким животом. Песници попут Доментијана и Теодосија, али и његов старији брат Стефан Првовенчани описују Расткову монашку мотивацију. Замонашио се у манастиру Ватопед, где је 1197. дочекао свог оца, сада већ монаха и схимонаха Светог Симеона. Наредне године тражио је од византијског цара Алексија III Анђела хрисовуљу којом се запустели манастир Хиландар ставља под управу Немањића, као потпуно независни манастир. Након смрти оца 1199. и пада Цариграда 1204, вратио се у Србију са очевим моштима, измирио браћу Стефана и Вукана и остао у манастиру Студеница као архимaндрит до 1217. Тада се поново вратио на Свету Гору, вероватно поводом крунисања брата Стефана. 1219. године је добио чин архиепископа и статус аутокефалности за српску цркву. Наредне, 1220. године, захваљујући Савиној широкој дипломатској акцији на међународном црквеном плану, пре свега путовањима у Свету земљу и посетама источним патријаршијама, спречен је раскол са охридском архиепископијом, поводом добијања аутокефалности у Никеји.
По повратку у Србију, Сава је у Студеници израдио Студенички типик.
У Савино време развијена је делатност великих манастира. Правно уређење српске цркве је конституисано зборником под називом Номоканон или Крмчија. У питању је компилација састављена од разних канонских зборника, превода одабраних коментара канониста 12. века, Аристина и Зонаре, као и превода Прохирона (Грађанског закона) цара Василија I Македонца. Номоканон је јединствени црквено-правни зборник, који је имао великог значаја у српској правној историји. Са овом кодификацијом византијског права Србија је већ на почетку 13. века добила кодекс чврстог правног поретка и постаје правна држава, у коју је уграђено богато наслеђе грчко-римског права. Свети Сава је, на тај начин, више него било ко други учинио Србију земљом европске и медитеранске цивилизације.
Свети Сава сматра се и зачетником српске књижевности. Сав свој песнички дар показао је у житијима и песничким делима. „Житије светог Симеона“ налази се у уводу Студеничког типика и настало је 1208. године. Писано је као ктиторско житије оснивача Студенице. Као песник, Сава се доказао пишући „Службу светом Симеону“, у којој је наставио излагање главних идеја изнетих у Симеоновом житију. Ово дело, неколико година старије од поменутог Житија, означава почетак српског песништва и низа текстова којима је успостављан култ светородне династије Немањића.
Једна од главних Савиних преокупација на путовањима по истоку било је старање о монаштву. Још за време владавине Стефана Немање, до 1196, подигнуто је доста манастира у долини Лима, Ибра, Топлице и Мораве, као што су Ђурђеви Ступови, Бистрица, Студеница, Богородица Топличка. Ван Србије, Хиландар je носилац и покретач светосавске реформе и организације монаштва. Савина браћа, Вукан и Стефан, наставили су ктиторство и до 1243. подигли су Жичу, Хвосно и Пећ. Православље Србима није било непознато ни пре Саве, али се сматра да је тек захваљујући његовој посвећености у просвећивању народа прожело и продуховило српски народ.
Свети Сава је умро 27. јануара 1235. (или 1236) у Трнову, у Бугарској, по повратку са другог ходочашћа у Свету земљу. Мошти Савине најпре су сахрањене у цркви Четрдесет мученика у Трнову, а пренете су 1237. у Милешеву. Врло брзо након смрти ствара се култ Светог Саве, који је трајао кроз цео средњи век и турско доба, а није био ометен ни спаљивањем моштију на Врачару 1594. године. У доба турске власти Сава је међу Србима називан учитељем, просветитељем и новим апостолом. Био је јако поштован и ван граница Србије. Његов култ проширио се све до Русије, а и дубровачки писци, попут Павла Ритера Витезовића, писали су с поштовањем о српском светитељу. На ходочашће у Милешеву долазили су и Јевреји и Турци. Карловачки синод га је уврстио међу српске свеце 1775. године.
У дугом периоду преко седам векова, настао је велики број књижевних и уметничких дела инспирисаних ликом и делом Светог Саве. О њему најпре говоре житија средњовековних српских песника Доментијана и Теодосија, који чине окосницу за даље књижевне обраде Савине личности. У тешким временима турске окупације Савин култ је растао, па је тако добио својства борца против окупатора и народног помагача и учитеља. У усменој књижевности постао је наш митски предак са чудотворним својствима. Он је сада заштитник сиротиње и заступник правде. У новијој српској књижевности ликом Светог Саве били су инспирисани Јован Јовановић Змај,Војислав Илић, Милош Црњански, а у савременој Матија Бећковић.
Од раних портрета Светог Саве, сачувана су само два – у манастиру Милешева и припрати краља Радослава у Студеници. Сматра се да је Савин портрет у манастиру Милешева настао још за његовог живота и сматра се његовим најуспешнијим портретом.
Од друге деценије 19. века све више се узима као заштитник и покровитељ српских школа: најпре у Војводини и централној Србији, потом у Далмацији, Црној Гори, Босни и Херцеговини. Као школска слава званично се обележава од 1840. године.
Иван Пантић
