Почело је, као нешто што се дешева далеко од нас. У неком граду, у Кини, за који је мали број људи чуо до избијања епидемије. Карантини, изолације, људи који певају са својих тераса, све смо то могли да видимо на снимцима који су долазили током јануара и фебруара из Вухана. Ови снимци су у нама изазивали емпатију и забринутост. Три месеца касније Европа и читав свет се суочавају са истим проблемом, само то сада више није епидемија већ пандемија. У карантину и изолацији се сада налази највећи део развијеног Света. Најчешће коришћена фраза постала је социјално дистанцирање. Међу првим очекиваним мерама, у условима пандемије, које су предузеле готово све државе била је и мера затварања образовних институција и прелазак на наставу на даљину.
Реакција наставника је била брза. Креиране су виртуелне учионице, испробане различите платформе, прилагођен је наставни материјал и захтеви према ученицима. Сатанци школских тимова преко вибер група су се показали ефикаснијим од многих одржаних у школи. Деловало је за тренутак, да нам зграде, зидови, учионице нису ни биле потребне од када имамо интернет.
Да не пренагљујемо у доношењу закључака? Чему нас учи Историја? Да ли су школе одувек постојале?
Историја модерног школства почиње у касном XIX веку. Продором либералних идеја и тријумфом капиталистичког облика организовања економских односа појавила се и потреба за масовним образовањем. Идеја модерних европских либералних дражава брзо се проширила и на остатак Света. За само један век постављени високи стандарди масовног описмењавања и образовања становништва. Дакле школе какве данас знамо, постоје тек нешто мање од 150 година. Гледано очима историчара, то је трептај ока у укупном трајању цивилизације. То не значи да школе нису постојале пре овог времена. Јесу. Те школе су у средњем веку најчешће биле организоване при манастирима и катедралама, у антици као акдемије учених филозофа. Особености ових школа су биле што оне нису да су примале ограничен број ученика. Углавном су ти ученици потицали из имућнијих слојева друштва, односно из племства. Нашло се ту понекад места и за посебно надарене дечаке из породица које су припадале најнижим слојевима друштва, али је то заиста био изузетак.
Ово је најкраћи могући преглед историје школства. Он нам показује да су од настанка цивилизације па до данас постојали учитељи и ученици, и да су постојале школе које су биле углавном израз потреба одређених епоха. Оно што им је било заједничко је да су ученици и учитељи процес учења остваривали непосредно, комуникацијом..
Тек са дигиталномн револуцијом, која се догађа од краја 20. века процес образовања и учења постаје могућ и на даљину, без тог непосредног контакта ученика и учитеља. У условима данашње светске пандемије то постаје једини могући начин одвијања образовног процеса. Школе су се преселиле на интернет у дигиталне учионице, учитељи и наставници покушавају да прилагоде наставне садржаје и динамику рада са ученицима у новом окружењу.
Историја није учитељица живота. Оно чему нас она може научити, јесте да су историјске појаве и процеси динамични.. У овом контексту треба размишљати и о будућности школа односно начина на који ће се одвијати образовни процес. Да ли ће се непосредни контакт ученика и учитеља показати сувишним у реализацији преношења знања и вештина? Да ли ће школе опстати искључиво као места неопходна за неговање социјалних вештина ученика?… Могуће је. Не знамо. Оно чему нас је историја научила је да су значајне промене устаљених образаца живота настајале као резултат потребе прилагођавања заједница ради њиховог опстанка, да се то дешава данас и да ће се дешавати убудуће.
Момчило Миловановић
