Први мај се данас обележава широм света, у знак сећања на дан када су радници  у Чикагу штрајком и протестима 1886. године захтевали осмочасовно радно време. Први конгрес 2. Интернационале, одржан 1890. годинеје установио да је„ Први мај заједнички празних свих земаља на којим радничка класа треба да манифестује јединство свих захтева и своју класну солидарност.“ Од тада се  сваке године баш 1. Маја обележава празник радника и њихових права свуда у свету.

Занимњив је податак да се овај дан славио ка о државни празник и у Хитлеровој Немачкој. У Амерци, где је све и почело, се одустало од прославе јер се сматрало да је комунистички празник. Они славе Празник рада првог понедељка у септембру.

Први мај у Србији обележен је први пут 1893. године протесним скуповима у Београду а у српском селу две године касније. Обележавање овог празника у Србији прошло је дуг пут- од забране одржавања којој су пркосили радници протесним шетњама, бојкотом рада и зборовима, преко првомајских уранака до обавезе коју је увео Тито 1945. ггодине. Слављење тог празника представљало је борбу не само за радничка, већ и за политичка рава и слободе.

У србији и региону временом је постао обичај да се тог дана у зору излази на Првомајски уранак. Ове године таквих уранака  неће бити због пандемије и ванредне ситуације у земљи. Црвени каранфил- симбил радничког бунта.

Наставник историје Малина Петровић

У рано васкршње јутро, три пута обилазимо око цркве и заустављамо се пред њеним затвореним вратима: то су последњи тренуци ћутања пре блеска васкршње радости, и у тим тренуцима се у нашим срцима, свесно или несвесно, јавља питање које се – како каже Јеванђеље – јавило и у срцима жена мироносица које су у рано јутро трећега дана по распећу, „док још беше мрак“, дошле на Христов гроб. То питање гласи: „ Ко ће нам одвалити камен од врата гроба?“. Хоће ли се још једном догодити то чудо? Хоће ли још једном ноћ постати светлија од свакога дана? Хоће ли се још једном преиспунити срца наша том необјаснивом радошћу која није од овога света, радошћу која ће сву ову ноћ и још толико идућих дана одјекивати у том сверадосном васкршњем поздраву: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

И – двери цркве се отварају. Улазимо у храм обасјан светлошћу. Улазимо у сверадосно васкршње јутрење. Али, негде у дубини душе остаје оно исто питање. „КО ЋЕ НАМ ОДВАЛИТИ КАМЕН ОД ВРАТА ГРОБА?“. Који је смисао свега тога? Који је смисао празновања Васкрса у свету препуном страдања, мржње, ништавности и ратова? Шта значи певати „ смрћу смрт уништи “ и слушати о томе да „ ниједног мртвог није остало у гробу “ када смрт и даље остаје – без обзира на сву животну сујету – јединствена и апсолутна земаљска истина? Није ли, онда, Васкрс, односно та светла Васкршња ноћ, то сверадосно васкршње ликовање само једно краткотрајно бекство од стварности, могућност краткотрајне духовне опијености после које се, пре или касније, морамо вратити тој сивој свакодневици, том слепом низу дана, месеца и година који неумитно хује крај нас, том сурвавању свега ка смрти и небићу

Сваки човек у вези са питањем објашњења васкршње вере може да сведочи само о свом сопственом и живом искуству, може да говори искључиво у своје име. Замисливши се и задубивши се у своје лично и живо искуство Васкрса, сваки човек одједном постаје свестан онога искуства из кога извире сва његова васкршња вера, одједном све у њему бива обасјано заслепљујућом светлошћу у којој се – заиста као восак од лица огња – топе све сумње и сва питања. Које је то искуство? Моја вера у Христа није произашла из тога што једном годишње, од најранијег детињства, учествујем у празновању васкршњих празника. Напротив, моја васкршња вера се родила из мог литургијског искуства живога Христа, у заједници са другим људима, и управо то искуство јесте оно што за мене уопште чини могућим Васкрс, што чини могућим да осетим радост и светлост те јединствене васкршње ноћи, што чини могућим да васкршњи поздрав „Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!“ одјекује у мени таквом силом.

Како се и када родила та вера? Не знам, не сећам се. Знам само ово: сваки пут када отворим Јеванђеље и почнем да читам о Христу и Његовој проповеди, сваки пут док читам Његове речи почињем – од свег срца и свег бића – да говорим у себи исто оно што су говорили они које су фарисеји слали да ухапсе Христа и који су се враћали необављена посла, говорећи: „ Никада нико није говорио као што говори тај човек “ . И знам да је Христово учење живо и данас, и да нема ничега у овом свету што се може упоредити са тим Његовим учењем о вечном животу, о победи над смрћу, о љубави која одолева смрти и побеђује је. И, штавише, знам да оно једино што ме никада не напушта и непрестано живи у мени током живота – у коме све изгледа тако тегобно и свакидашње сиво – јесте управо то унутрашње сазнање да је Христос са мном. „Нећу вас оставити сироте, доћи ћу вам“, говори Христос. И Христос нам долази и даје да осећамо Његово присуство. Христос нам долази у молитви, у молитвеном трепету душе. Христос нам долази у непојмивој, али тако живој радости коју осећамо целим нашим бићем. Христос нам долази у тајанственом, но опет тако несумњиво извесном присуству Његовом које осећамо у храму за време богослужења. Христос нам долази у Светим Тајнама. И све време у нама све више и више нараста тај опит, то знање, та очевидност: Христос је ту, испуниле су се Његове речи – ко Ме воли, Ја ћу бити са њим. И ми и у радости и у жалости, и међу људима и у самоћи непрестано осећамо Његово непорециво присуство, силу Његових речи и радост која долази од вере у Њега.

И зато је свецело Хришћанство у том стално новом и новом доживљавању вере, у непрестаном оваплоћивању вере у обредима, речима, звуковима и бојама. Ономе ко не верује у Христа Хришћанство заиста изгледа као фатаморгана. Јер такав слуша неразумљиве речи и посматра неразумљиву церемонију, и објашњава их искључиво споља. Међутим, за онога ко верује све – и обреди, и речи, и звуци, и боје – светли изнутра: и то не као доказ, већ као резултат његове вере, као живот вере у свету, у души, у историји. Зато нам је тако жив, тако стваран и тако савремен Велики Петак са његовом тамом и жалости. Зато и можемо да плачемо пред Крстом и преживљавамо изнова све то што се догодило на Велики Петак као дан тријумфа зла, издаје, кукавичлука и предаје. Зато и можемо да са трепетом и надом гледамо у живоносни гроб Господњи на Велику Суботу. Зато и можемо сваке године да празнујемо Васкрсење. Јер празник Васкрсења није празник на који се сећамо, догађај који припада давној прошлости. Васкрсење је стварни, сверадосни и свесрећни сусрет са Оним у Коме је наше срце давно већ сусрело и препознало свој истински живот и светлост сваке светлости.

Васкршња ноћ је сведочанство о томе да је Христос жив и да је са нама, да смо и ми живи са Њим Живим. Сва васкршња ноћ јесте позив човеку да у овом свету и животу угледа и препозна зору тајанственога дана Царства Божијег. „Данас пролеће миомирише – и нова твар ликује…“, пева Црква на Васкрс. Нова твар ликује у вери, у љубави и у нади. „Данас је дан Васкрсења и просветлимо се слављем, и један другог загрлимо, и рецимо: Браћо! И онима који нас мрзе опростимо све Васкрсењем и запевајмо – „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништивши, и онима који су у гробовима живот дарова“.

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Наставник: Дејан Соколов

Љубав као покретач свих ствари у животу

Живот је састављен од тренутака љубави, и живот без тих тренутака је бесмислен. Говорити о љубави, то значи волети.

Због љубави многи су спремни померити планине, скинути звезде с неба, отићи на крај света и савладати разне препреке. Љубав је оно што животу даје смисао и без ње ћемо увек осећти мањак. Љубав је смисао живота. Зашто? Зато, јер људи који воле животу дају смисао.

Па добро, кажу да је смисао живота то што ми животу дајемо смисао. Мој смисао је љубав. И ето, заљубљена сам у живот, а у ствари заљубљена сам у љубав.  И увек је било тако. Љубав ме је покретала. Да постојим. Да пишем. Да стварам. Да учим.

Прва озбиљна лекција коју сам научила је давање љубави онима који су је мени давали. Када се двоје нађу, чији је примарни импулс давање, догоди се примање љубави. Догоди се љубав. Љубав боли. Да, али само живот без љубави значило би не живети. Испуњеност, стрпљење, смиреност, нереаговање, осмех, нови живот – долази из љубави. Љубав је моја зона комфора. Љубав би требало свима да буде зона комфора.

Није љубав рећи само „ВОЛИМ ТЕ“. Љубав се доказује и најмањим ситницама. Било да су то шарене кутијице, чоколадице , или пак љубавна писма. Свака ситница је вредна баш као и коцкца чоколаде. Љубав је провести дан са својим најмилијима. Љубав је волети неког онаквог какав он стварно и јесте. Љубав се деси онда када се најмање  надаш. Љубав је сањати драгу особу. Љубав може усрећити људе и омекшати њихово „каменито срце“. Љубав се мора одржавати загрљајем или коцкицом чоколаде.

Љубав је вечна инспирација песницима, писцима, режисерима. О великим љубавима писане су песме, препричаване приче и она је одувек била непресушни извор инспирације разним уметницима.

Када би мени дали један дан,
Ја га не бих потрошио сам.
Пола дана ја бих дао неком
Ко је добар, а случајно сам.

Играли би, причали би нешто,
Трчали би, скакали би вешто
Ја и добар, а случајно сам.
Када би мени дали кишобран,
Ја га не бих потрошио сам.
Пола места ја бих дао неком
Ко је добар, а случајно сам.

Кишило би, док ми корачамо,
Пола тамо, а пола овамо.

Ставили би дан под кишобран
Ја и добар, а случајно сам.
Кад би мени дали један дан,
Ја га не бих потрошио сам.

-Брана Црнчевић-

Због љубави су се водили ратови, па макар то звучало и у пренесеном значењу. Због љубави се и Ана Карењина бацила под воз, јер је одбила да живи без ње – „Ја не могу да живим другачије него по срцу (…)“.

Љубав је осећање које побеђује све, а човек када воли и када је вољен осећа се лепо, срећно и задовољно. Волети је најлепша ствар на свету, јер љубав чини чуда. Она човеку даје крила и без ње живот не би имао смисла. Она је нежна и крхка, и мора се добро чувати. Због ове љубави срце човеку јаче куца, а тело му обузимају устрепталост и неки чудни жмарци. Она мења човека. Чини га узнемиреним и помало несгурним.

Невидљива а јака енергија љубави осети се у ваздуху. Она нас поткрепљује и храни за нове победе. Она нам уноси светлост и трачак наде када см тужни, када мислимо да нема излаза, она је ту да нас подигне и помогне да успемо. Због љубави, људи раде оно што им иначе не би пало на памет.

Не треба потцењивати снагу те снажне емоције и мислити да она није толико битна. Свакоме је потребна и свако ће се боље осећати ако има неког уз себе ко га воли, цени и верује у његове способности. То ће дати додатну мотивисаност за нова остварења. Љубав покреће свет, а свет покреће нас. Љубав покреће нас и треба да је ценимо док год је имамо.

Наставник: Маја Пејчић

Почело је, као нешто што се дешева далеко од нас. У неком граду, у Кини, за који  је мали број људи чуо до избијања епидемије. Карантини, изолације, људи који певају са својих тераса, све смо то могли да видимо на снимцима који су долазили током јануара и фебруара из Вухана.  Ови снимци су у нама изазивали емпатију и забринутост. Три месеца касније Европа и читав свет се суочавају са истим проблемом, само то сада више није епидемија већ пандемија. У карантину и изолацији се сада налази највећи део развијеног Света. Најчешће коришћена  фраза постала је социјално дистанцирање. Међу првим очекиваним мерама, у условима пандемије, које су предузеле готово све државе била је и мера затварања образовних институција и прелазак на наставу на даљину.

Реакција наставника је била брза. Креиране су виртуелне учионице, испробане различите платформе, прилагођен је наставни материјал и захтеви према ученицима. Сатанци школских тимова преко вибер група су се показали ефикаснијим од многих одржаних у школи. Деловало је за тренутак, да нам зграде, зидови, учионице нису ни биле потребне од када имамо интернет.

Да не пренагљујемо  у доношењу закључака? Чему нас учи Историја? Да ли су школе одувек постојале?

Историја модерног школства почиње у касном XIX веку. Продором либералних идеја и тријумфом капиталистичког облика организовања економских односа појавила се и потреба за масовним образовањем. Идеја модерних европских либералних дражава брзо се проширила и на остатак Света. За само један век постављени високи стандарди масовног описмењавања и образовања становништва. Дакле школе какве данас знамо, постоје тек нешто мање од 150 година. Гледано очима историчара, то је трептај ока у укупном трајању цивилизације. То не значи да школе нису постојале пре овог времена. Јесу. Те школе су у средњем веку најчешће биле организоване при манастирима и катедралама, у антици као акдемије учених филозофа. Особености ових школа су биле што оне нису да су примале ограничен број ученика. Углавном су ти ученици потицали из имућнијих слојева друштва, односно из племства. Нашло се ту понекад места и за посебно надарене дечаке из породица које су припадале најнижим слојевима друштва, али је то заиста био изузетак.

Ово је најкраћи могући преглед историје школства. Он нам показује да су од настанка цивилизације па до данас постојали учитељи и ученици, и да су постојале школе које су биле углавном израз потреба одређених епоха. Оно што им је било заједничко је да су ученици и учитељи процес учења остваривали непосредно, комуникацијом..

Тек са дигиталномн револуцијом,  која се догађа од краја 20. века процес образовања и учења постаје могућ и на даљину, без тог непосредног контакта ученика и учитеља. У условима данашње светске пандемије то постаје једини могући начин одвијања образовног процеса. Школе су се преселиле на интернет у дигиталне учионице, учитељи и наставници покушавају да прилагоде наставне садржаје и динамику рада са ученицима у новом окружењу.

Историја није учитељица живота. Оно чему нас она  може научити, јесте да су историјске појаве и процеси динамични.. У овом контексту треба размишљати и о будућности школа односно начина на који ће се одвијати образовни процес.  Да ли ће се непосредни контакт ученика и учитеља показати сувишним у реализацији преношења знања и вештина? Да ли ће школе опстати искључиво као места неопходна за неговање социјалних вештина ученика?… Могуће је. Не знамо. Оно чему нас је историја научила је да су  значајне промене устаљених образаца живота настајале као резултат потребе прилагођавања заједница ради њиховог опстанка, да се то дешава данас и да ће се дешавати убудуће.

                                                                                                                   Момчило Миловановић

                    Кратко анкетно испитивање о школским данима који протичу у кућној изолацији, уз наставу на даљину, спровели смо  почетком априла 2020. године. Питали смо ученике шта им се допада и шта им смета у учењу ван учионице, да ли им недостају школски другови, колико су забринути за здравље и сл. 

                     Међу добрим странама наставе на даљину убедљиво највећи број ученика (74,9%) истиче слободу да одабере у које време ће се бавити школским задацима (добро познато  флексибилно радно време).  Следе:  могућност да се дигитални садржај погледа више пута, заустави или убрза (49,5%) и комфор учења у соби уместо одласка у школу (36,2%).  Мање од 10% ученика сматра да су материјали за учење прослеђени преко интернета или ТВ-а довољно  занимљиви, а око 10% не налази предности у оваквом начину рада. 

                  Док се ученици листом изјашњавају да редовно раде домаће задатке (97, 5%) и да је њихова комуникација са професорима врло уредна (98,3%  каже да је редовна или претежно редовна), дотле се број ученика који свакодневно прате ТВ часове своди на око половину: 52,9% редовно прати, а 47,1% то не чини редовно.

                  Од свега што им не прија у седмицама када нису долазили у школу, ученицима убедљиво најтеже пада одвојеност од вршњака (76,3%), мада указују и на друге мане физичке одвојености од школе. Недостаје  жива реч и практична помоћ професора (30,5%), ваннаставне и слободне активности у школи (23,1%) и бољи увид у резултате учења (9,7%). Има око 11% ученика којима овакав начин учења одговара.

                         Подаци о забринутости ученика за сопствено здравље, здравље њихових укућана и пријатеља пале црвено светло! Четири петине њих изражава високу забринутост када смо их питали да степенују своју бригу на скали од 1 до 8 ( 81% означава степен 7 или 8).

                   Подаци у целини говоре да је највећи број ученика прихватио учење из дигиталног материјала и да успева да буде укључен у школски живот кроз редовну комуникацију са професорима и вршњацима. Иако они сада користе комфор и слободу да одаберу време за школски рад, ипак су жива реч и практична помоћ оно што недостаје и што би им омогућило бољи увид у резултате учења, као и прилику да се искажу у додатним програмима у школи (спорт, хор, глума, такмичења и сл). Концетрација је сада отежана због бриге за здравље и неизвесности која поткопава планове.                   

Резултат који се среће и међу основцима, важи увелико и за гимназијалце: изразито је тешко бити одвојен од вршњака. Школа је место најживље социјалне размене и остварује бројне формативне функције, па је разумљиво колико је сиромашнији живот без правих вршњачких  сусрета. Сада се види да друштвене мреже допуњују, али никако не замењују непосредан контакт међу блиским људима. Такође, јасно је да школа нема једино образовну фукнцију

Кратка анкета спроведена с почетка априла 2020. године открива како су се професори у овој школи снашли у првим седмицама примене наставе на даљину, у околностима опште изолације због епидемије вирусом корона.  Њихово мишљење о предностима и недостацима виртуелних учионица,  дигиталном наставном материјалу  и условима у којима раде,  вредно је  пажње интерних и екстерних процењивача.

                       Већина професора већ је користила дигиталне садржаје за наставу и интернет мреже за комуникацију. Ипак,  скоро 77%  професора  види тренутну ситуацију као прилику за убрзани развој својих дигитаалних вештина. Ово може бити дугорочна добит за школу иако је подстакнута ванпрофесионаним околностима.    

                        Припремање за наставу која је одједном напустила стари колосек за већину наставних предмета, било је тежак задатак за практичаре. Стога је скоро половина њих изнела да се теже припрема у новим околностима (46,2%).  Дискутоваћемо касније о могућим основним и придодатим разлозима за то.

                      Велики број професора истиче неколике предности подучавања на даљину. Оне су, судећи по високој узајамној сагласности, здушно прихваћене: флексибилно време за рад (59%), богатији прилози за наставу (56,4%) и комфор рада од куће (41%).  Упркос бојазни да ће  ученици бити пасивнији у новом начину рада, чак 43,6% сматра да ђаци редовније  раде сада када користе рачунар и паметни телефон за школске задатке. Нешто више од четвртине професора процењује да нема битних предности у дигитализованој настави.                 

                Крупне замерке на рачун наставе на даљину истичу се по томе што их налази велики прој практичара али исто тако и зато што имају велику педагошку тежину.  То су:  (а) одсуство правог увида у квалитет и ефекте наставе и (б) тешкоће у процењивању постигнућа ученика.  Професорима далеко мање смета што не могу да остваре све планиране циљеве предметног програма и то што је  компликовано ускладити наставу која одступа од уходаног  плана.  Извесно је да би неки проблеми били знатно умањени кроз искуство примене нових метода.   Петина професора мисли да недостаци нису суштински битни, те би се вероватно лако могли превазићи. 

С обзиром да је преко половине укупног броја професора истакло богатство дигиталних прилога као квалитет наставе, не чуди њихова спремност да и касније користе исте методе у раду са ђацима и онда када се врате у школу (38,5% ), док близу 54% каже да ће их користити  за неке наставне теме.  Када се погледа у целини, то је убедљиво доминантно опредељење. Нешто мање од 8%  неће наставити да примењује ништа из периода школе на даљину, о чему ћемо касније дискутовати.

                   Професори успешно превазилазе кризу здравственог ризика и наглу промену свог  свакодневог професионалног ангажовања (вероватно и промену у приватном животу), јер већина износи да ризик по здравље само у мањој мери омета њихов рад (56,4%) или га не омета нимало (25,5%).  Само око 18% обавља свој посао у битно измењеним условима, под емоционалним оптерећењем (страх, брига, неизвесност).

             У целини, подаци које су пружили професори показују да је школска година настављена уз ослањање на изграђене ресурсе и спољну подршку (ТВ часови, алати, препоруке, туторијали), упркос потресима током исхитреног прилагођавања. Било би још боље да су инструкције за прелазак на другачији начин рада биле јасније и доследније. Поједини предметни програми и наставне целине тешко  или никако се не могу замислити без практичног рада,   непосредног контакта између ученика и професора или без опреме и реквизита. Стога и варирају оцене за квалитет  тренутне праксе, као и заинтересованост практичара за дугорочну примену модела у настави на даљину.  Дубоко интерактиван – посао подучавања, сада показује колико је прилагодљив и шта, ипак, недостаје.

                          Мада питање сарадње међу колегама није обухваћено анкетом, додајемо  овде да је одмах по наступању ванредне ситуације успостављена свакодневна комуникација међу колегама кроз интернет мреже (вибер групе). Поједине су служиле за координацију послова стручних органа и школских служби. Друге су настале из потребе за информисањем и подршком међу колегама. Комуникација је била интезивна до усијања првих 10-15 дана, да би се затим наставила мање интезивно и уз стабилизовање учесника. Та размена има карактер професионалне сарадње, исто колико и солидарне људске подршке.               

Nastavnici Gimnazije podržavaju akciju Uz Vas Smo i prijavljuju se i pozivaju i ostale nastavnike da pomognu deci zdravstvenih radnika u nastavi na daljinu.

ГИМНАЗИЈА ПАРАЋИН

• Зато што је према подацима (Народне банке Србије и Министарства просвете) ИТ сектор најперспективнији сектор.
• Зато што у овом тренутку нашој држави недостаје 15,000 стручњака из ове области.
• Зато што је највећи број ученика у одељењу наше гимназије 20, а настава рачунарских предмета организује се у групама мањим од 10, што омогућава ђацима бољи квалитет рада и шансе за већи успех.
• Ученици ће за четири године имати укупно 934 часа информатичких предмета, односно ученици ће похађати 8 стручних предмета.
• Одабиром ИТ смера, ученици ће унапредити технике самосталног учења (користећи првенствено рачунар, али и друге дигиталне канале и медије) и усвојиће важност праћења нових ИТ решења и технологија.
• Након завршетка ИТ смера, ученици ће савладати основне, али и неке напредне концепте програмирања које ће моћи да користе за решавање различитих проблема у даљем школовању, а упознаће и различите начине решавања проблема програмирањем.
• Зато што наши бивши ученици раде у највећим светским компанијама Microsoft, Oracle,…
• Зато што сарађујемо са ит компанијама у којима раде наши бивши ученици.
• Зато што ће им садржаји који се изучавају, стручни наставници и рад у малим групама у опремљеном кабинету, помоћи да упишу ИТ смерове различитих факултета: Електротехнички факултет, Факултет организационих наука, Математички факултет, Физички факултет, Машински факултет,…

Пријављивање заинтересованих ученика врши на сајту Министарства просвете, науке и технолошког развоја. Попуните електронску пријаву на страни ( http://www.mpn.gov.rs/elektronsko-prijavljivanje-za-polaganje-prijemnog-ispita-za-ucenike-sa-posebnim-sposobnostima/ ).

ИЗМЕЂУ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ И ФАКУЛТЕТА – ГИМНАЗИЈА ПАРАЋИН

Гимназија Параћин

Милић Иван

Одлуком Министарства просвете и ове године у гимназијама широм Србије биће отворен велики број специјализованих ИТ одељења. Ученици ових одељења ће у оквиру специјално направљеног наставног програма имати гимназијске предмете које слушају и њихови вршњаци, али и посебне предмете из сфере информационих технологија.

Детаљне информације и материјал за припрему за полагање пријемног испита можете поглетати на страни: Упис у ИТ смер.

Ово су неке од предности које ће имати гимназијалци који се определе за наставак школовања у специјализованом ИТ одељењу:

1. СИГУРАН И ДОБРО ПЛАЋЕН ПОСАО
   Средњошколци који се одлуче за наставак школовања у специјализованом ИТ одељењу већ уписом у гимназију опредељују се за успешну каријеру која значи да ће од свог рада моћи добро да живе, овде у Србији. Републички завод за статистику утврдио је да су највеће просечне плате у Србији током претходне године имали управо ИТ стручњаци. Према подацима Националне службе за запошљавање, високообразовани профили из области ИТ-ја најбрже долазе до послова и имају највеће шансе за запошљавање.
2. БОЉА ПРОХОДНОСТ НА ИТ ФАKУЛТЕТЕ
   Специјализована ИТ одељења у гимназијама дају ученицима много шира знања у области информационих технологија него други гимназијски смерови. Ово је одлична припрема за наставак школовања на неком од државних или приватних факултета који школују ИТ стручњаке.
3. ШИРОKО ГИМНАЗИЈСKО ОБРАЗОВАЊЕ
   Ученици ИТ одељења неће бити ускраћени за опште гимназијско образовање. Напротив. Иако усмерени на ИТ, након завршене гимназије, матуранти ових одељења могу уписати факултетске програме из сасвим других области, па и друштвено-хуманистичких наука. Стечено знање из области ИТ-ја даће им огромну предност у односу на друге вршњаке јер ће разумети процес дигитализације који је све присутнији у пољопривреди, здравству, енергетици, области економије, права, па и уметности.
4. ТАЛЕНАТ И ИНТЕРЕСОВАЊЕ KАО ПРОФЕСИЈА
   ИТ одељења у гимназијама омогућавају ученицима који воле да раде на рачунару да свој таленат и интересовање претворе у животну професију. Ако се њихова интересовања поклопе са циљевима наставног програма, биће изузетно мотивисани да уче и напредују.
5. РАД У МАЛИМ ГРУПАМА
   ИТ одељења у гимназијама ће имати до 20 ученика. На часовима информатичких и програмерских предмета радиће чак и у мањим групама. У таквом окружењу, наставник може више да се посвети сваком ученику и прилагоди наставни процес његовим индивидуалним потребама.
6. САВРЕМЕНИ НАСТАВНИ ПРОГРАМ
   Ученици ИТ одељења ће овладати свим основним, али и неким напреднијим концептима програмирања. Kроз предмете као што су веб програмирање, базе података и примена рачунара биће упућени на функционална знања која ће им бити од велике практичне користи у даљем школовању и животу.
7. РАЗУМЕВАЊЕ БУДУЋНОСТИ
   Школовањем у специјализованом ИТ одељењу, ученици ће унапредити технике самосталног учења користећи могућности рачунара. Изградиће спремност за праћење нових решења у области ИТ-ја и самим тим ће бити спремнији за изазове које убрзани технолошки напредак носи са собом.

Бојан Младеновић

Уз  речи ове песме,генерације ученика су не само стекли образовање, већ су и постали људи.

Особине као штосу: одговорност, солидарност, другарство, алтруизам, развијала је школа као формална заједница ученика .

Школа је омогућавала и неформална дружења. У њој су се рађале симпатије и прве љубави, као и лупање срца,румени образи због неког плавог чуперка, непроспаване ноћи,стихови преточени у музику за заљубљене  и сродне душе.

Зато сви носимо најлепше успомене из школских дана, сећамо се анегдота и често  пожелимо да се то време врати, макар у мислима.

Данас је учионица постала виртуелна, настава на даљину, таблу је заменио

тв пријемник, рачунар, таблет, а наставника ће убудуће, вероватно, заменити роботизована машина. У корак  са технологијом креће се и школа. А да ли ће успети да ухвати тај корак или не ,зависиће мало од нас, а мало и од саме  школе и њене исконске снаге да остане своја и непревазиђена, у којој једино има „дружине да делимо ужине.“

Наставник социологије, директор Биљана Обрадовић

КАД НИСАМ У СВОЈОЈ ШКОЛИ

Март 2020.

Прећи ћу одмах на ствар. Сећате се оне дечје песме Кад нисам у својој шкоооооли, мене моја душа боооооли … Ето и то се десило: нисмо у школи, цела школа је прешла у телефон. А шта је са душом?

Већ читаву једну седмицу живимо у ванредној ситуацији. Не спавамо и не будимо се у старо време, дан је изгубио познати ритам, не виђамо се као пре, нема тренинга, отказују се рођендани. Је л неко ставио свет на паузу? Ако се још увек трудите да разумете шта нас је снашло, то је сасвим у реду. Многи кажу да живимо историјске тренутке и да свет неће бити исти после Corona пандемије. Могуће. Уколико сте, пак, укапирали да су кључне речи ПРИЛАГОЂАВАЊЕ и СТРПЉЕЊЕ онда сте у предности. Можемо много НАУЧИТИ о себи и свету око себе у овако ванредним условима. Идемо редом.

ПРИЛАГОЂАВАЊЕ

Излазак из куће строго је ограничен, у кући се проводи готово читав дан и то заједно са осталим члановима породице, евентуално и проширене породице. Зато размотрите услове на које можете да утичете. На пример, поделите простор у кући на функционалне целине као прибогу територије у игрици. Не освајајте фотељу, нисте у Игри престола, договарајте се. Старији и млађи имају различит ритам дневних активности и потреба, можете сви бити задовољни. Пуњач за телефон уступите и другима (сви више користмо телефон ових дана), ограничите боравак у купатилу на разумну минутажу како би и други дошли до њега, скините слушалице када разговарате са укућанима. Имајте разумевања за старије чланове породице јер се њима саветује да користе засебну просторију и да што мање буду у контакту са млађима, због ризика од инфекције. Дистанца има сасвим друго значење у данима епидемије, она управо значи да подржавамо људе и да смо одговорни.

Није природно, ни пријатно, али сада је неопходно да се супротставимо пориву да се загрлимо и ћућоримо. Биће дана.

СТРПЉЕЊЕ

Нико не зна колико ће ово да траје. У другим деловима света било је потребно најмање три месеца. Значи, треба да се припремимо за маратон а не за спринт. Бројање дана може једино да нас баци у бедак. Мудрије је да бројимо прочитане књиге или одгледане филмове. Наштимовати себе на дужи рок тражи неку врсту самоконтроле, штедљиво трошење живаца и суздржану наду све до циља. Сада имамо прилику да испробамо зен

УЧЕЊЕ

Учење је још једна ствар о којој се доста прича ових дана. Ђаци уче из тв емисија, наставници уче да користе дигиталне платформе за наставу на даљину, а цео свет учи како да изађе на крај, јер нико није искусио пандемију у свету какав је наш. Не заговарам једино интроспекцију, али руку на срце, ово му дође као експеримент у коме смо принуђени да учествујемо. Па кад је већ тако, хајде да научимо нешто, прилика је (авај!) ексклузивна. Имам у виду школско учење „где год нађеш згодно место – улогуј се“, али и свако друго искуство из ове нужне осаме. Једног дана, причаће се.

У библиотеци Гимназије у петак 06.03, одржана је трибина посвећена женама под називом “ У сусрет дану жена“. Учесници трибине били су ученици II разреда који су у оквиру часа грађанског васпитања, презентовали радове на теме :

1. Борба жена за равноправност
2. Зашто су жене осетљива друштвена група
3. Медији и стереотип жене
4. Женско предузетништво

Ђачки парламент и школски Тим за заштиту од дискриминације, насиља, злостављања и занемаривања Гимназије одржао је радионицу на тему “Стоп вршњачком насиљу“, ученицима 2. и 4. Разреда. Иницицијативу покренуо координатор Тима Мр. Драгана Стамболић,наставник хемије и председник ђачког парламента Марија Илић.

1. ПРВИ РАЗРЕД – УЏБЕНИЦИ ЗА ШКОЛСКУ 2019-2020. ГОДИНУ

2. ДРУГИ РАЗРЕД – УЏБЕНИЦИ ЗА ШКОЛСКУ 2019-2020. ГОДИНУ

3. ТРЕЋИ РАЗРЕД – УЏБЕНИЦИ ЗА ШКОЛСКУ 2019-2020. ГОДИНУ

4. ЧЕТВРТИ РАЗРЕД – УЏБЕНИЦИ ЗА ШКОЛСКУ 2019-2020. ГОДИНУ

На пријемни испит за специјализована ИТ одељења, који је одржан 3. јуна у целој Србији, изашло је 2.513 ученика. За сада су познати прелиминарни резултати према којима је њих 1.300 положило пријемни испит и при попуњавању жеља за упис у средње школе 9. јула имаће право да упише једно од ових одељења.

Како се наводи, увид у тестове заказан је за 6. јун, а коначна ранг листа ученика биће објављена два дана касније, 8. јуна 2018. године.

Број ђака који су положили пријемни испит, већи је скоро пет пута него прошле године, када је пријемни положило 280 ђака.

„Интересовање ђака за полагање пријемног испита јасан је знак да су ученици препознали потенцијал који има ИТ индустрија и они ће у свом даљем школовању имати неопходну подршку Владе Србије. Ови подаци илуструју да напори које влада улаже да Србија буде регионални лидер у ИТ индустрији, дају резултате“, истиче се у саопштењу.

Тест: Тест за пријемни за ИТ одељење

УПУТСТВО ЗА ПРЕГЛЕДАЊЕ: УПУТСТВО ЗА ПРЕГЛЕДАЊЕ